Znala sam čak i koju ću pesmu da pustim pre nego što počnem da pišem. Onu uz koju smo se upoznali. Zatražio mi je upaljač, a ja sam odmahnula rukom i zamolila da mi ne dosađuje dok ide omiljena pesma. Nisam ni videla kako je odreagovao. Međutim završilo se veče površnim poznanstvom i razgovorom o politici...
Da, sećam se da sam pričala o ratu devedesetih na sred crnogorskog primorja u četiri ujutru. Sutradan kada smo se sreli u prodavnici, išla je ista pesma. Pritom jako glupa pesma, ali to sada nije bitno. Upitao me je da li sme da mi se obrati. Trezna, nisam znala šta da odgovorim u odrpanoj majici, umršene kose, vraćajući se sa plaže. Da li da se nasmejem? Šta da radim? Na svetlosti sunca koje zalazi najednom nisam imala dovoljno samopouzdanja ni da uputim reči pozdrava, a kamoli elaborata koji sam ispričala prethodne noći.
Jedno veče smo sedeli na terasi, iako je bilo izričito rečeno da nikoga ne dovodimo u apartman. Pričali smo, slušali istu preglupu pesmu i jeli Romansu. Ironično, a ni ne volim taj keks. Verovatno sam bila geopoetski nastrojena, a o dolasku u Beograd nisam ni razmišljala. „Lako ćemo!“ – slogan svakog letovanja i uvek isti odgovor na pitanje „Kako ćemo kada prođe leto?“ - bio je i ovde prisutan. Sećam se o tome nismo puno ni pričali. Zašto bi, kada je sve bilo tako lako? Vreme divno; Zvezde na nebu; Romansa na stolu. Mmm, i cigare, te divne cigare, koliko smo samo uživali u njima.
Ostavila sam duvan pre sedam meseci. Osećam se ponosno i zdravije. Ne znam kako zdravije, možda u onom psihičkom smislu da mi je sada griža savest konačno na mestu. Nikada za ovih sedam meseci nisam imala krize, zapravo jesam... ali neke druge vrste. Falila mi je cigara kao vrhunac sreće. Kad god sam srećna i uživam u tome, zafali mi cigara kako bi moja sreća bila potpuna. Ne mogu da shvatim zašto. Zamišljam kako uz čašu dobrog vina uvlačim dim duboko u pluća, dok mi tanka cigara krasi ruku. Međutim moj karakter je sada dovoljno na mestu da to ne dozvoli.
Pozvala me je da idemo na more. U isto to mesto gde smo uživali u cigaretama i Romansi par godina pre. Osetila sam blagi adrenalinski šok. Poželela sam da dograbim telefon istog trenutka i upitam ga hoće li biti tamo. A onda su mi rekli da to ne radim. Da nema svrhe. Složila sam se sa tim, ali i sa idejom da tamo letujem i ove godine.
Izazvana sam da sve ponovim. Svesna da nikada neće biti isto, želim. Iako nisam ista osoba kao tada, iako se zapravo ne poznajemo više, sigurna sam da oboje i dalje pamtimo onu glupu pesmu. Želim.
Skoro sam se našla za stolom sa ženom koja je psihoterapeut. Kada sam je upitala kojim se metodama služi tokom terapija, morala je da uguši moju znatiželju od koje nije mogla normalno da pije kafu i rekla da stavimo na papir sve ono što želimo u životu. Sve, počev od idealnog dana. Gde se budiš, pored koga, na koji posao ideš, kada se vraćaš, da li kupiš dete iz vrtića možda, kako ti izgleda stan, soba, pa čak i kupatilo, šta si obukao itd. Sve stavi na papir, a onda posle 15 minuta pogledaj šta si napisao. Videćeš da zapravo pola tih stvari ne želiš ispravljajući ih, škrabajući. Dodavaćeš nove, škrabaćeš opet i sve tako dok ne dođeš do idealnog dana. Na taj način ćeš preispitati šta je ono što zaista u životu želiš, jer dosta nas nije svesno toga. I to je tačno. Fokusirala sam se na ostajemo-dok-imamo-para broj dana i preispitala sebe šta u toku njih želim. Sve sam škrabala, od usluge u omiljenom restoranu, do apartmana koji merkam već godinama, ali jedno nisam preškrabala. A to je taj susret i ono što će posle njega uslediti.
Kažu da sudbinu moraš uzeti u svoje ruke. Doduše, ja nisam sudbinu, već tastaturu. Otišla sam na njegov profil i samo što sam krenula da kliknem „New Message“, ugledala sam novosti na njegovom „Wall“-u (kojih retko ima). Ušla sam na aktivnost i ugledala sliku preslatke devojke ispod koje je pisao njegov komentar: „Najlepša si, draga moja“.
Nasmejala sam se, jer mi je bilo drago. Prvo zato što sam to videla tačno na vreme, drugo zato što je to doza realnosti koja mi je bila potrebna, treće zato što ima tako lepu devojku. Zaista. Znala sam da ima nekoga, rekao mi je još pre par meseci u toku razgovora. Ali nije izgledalo tako stvarno. Ni u jednom momentu pre, kao ovom sada.
Ne možeš imati sve. Cigara verovatno nikada više neće prijati mojim plućima kao tada. Romansa sigurno neće biti tako slatka. Verovatno nikada više ne bih mogla da slušam onu pesmu. Možda se i vreme pokvari. Poučena svojim željama morala sam se upitati, zašto je prošlost umesto da bude odskočna daska, ležaljka?
Zatvorila sam sliku, kliknula „Home“ i videla šta ima novo kod mojih prijatelja. Svi će letovati na nekim zanimljivim mestima, radujem se novim pričama koje ćemo s jeseni pričati.
Objavljeno na sajtu magazina Cosmopolitan.
No comments:
Post a Comment