Osećala sam se kao da nisam u Beogradu. Rasute svetiljke koje su visile sa grana drveća davale su gradskom kafiću atmosferu morskog beach bara. Nešto se osećalo u vazduhu. Ja to zovem jednom od ONIH noći.
To je ona noć po kojoj ćete pamtiti čitavo leto. Nenajavljena i spontana, ona će definisati vaše leto. Dakle kad god ga se setite, setićete se prvo te večeri, eventualno još nekog dana na plaži ili izleta van grada i sladoleda od voljenog ukusa.
Međutim za razliku od onih trenutaka čije vrednosti niste svesni dok proživljavate, ovih itetako jeste. Uživate u toj čari direktno i with undivided attention, jer znate da traje samo sada i ko zna kad opet.
Ispijale smo vino za šankom kada je prišao i zamenio mi vidno od otisaka prstiju prljavu čašu. Bila je to ona najveća vinska časa pa je zbog veličine bilo nemoguće držati za stubac. Po izrazu njegovog lica mogla sam zaključiti da mu je moj pokušaj prikrivanja srama nekim nedefinisanim smeškom bio simpatičan. „Kakav prvi utisak...“, pomislila sam.
Inače pazim na prvi utisak koji ostavljam. To mi je kao ljubav na prvi pogled. Ili se desi ili se ne desi. Nemam ja nešto strpljenja za dalje i dublje istraživanje ljudi i njihovog ponašanja. Malo površno do mene, ali... kako sam starija sve više cenim sopstveno vreme, pa je to to valjda.
Nekada, baš retko, Beograd se utiša. Prestaje da pridikuje i morališe. Ovo je bila ta noć. Osetila bih kako utičem na ljude i kako svojim pogledom izazivam kontakte. Ne, to nije (lažno) samopouzdanje. To je samo nalet jedne noći kada je Beograd na odmoru. Upravo sam tada i primetila da sam mu privukla pažnju. Izgledao je kao da ga zanimam, ali se jednostavno negde u dubini sebe kontrolisao i kanalisao energiju umesto pogleda na mene na neki čudni govor tela koji je otkrivao koliko se nelagodno oseća. Kao malo dete, učinio mi se slatkim.
Čujem ja potom gradske priče. Ima devojku sedam godina. Kako volim da znam ko je to privukao moju pažnju, čisto informativno sam se i za ovo raspitala. Kada sam čula za devojku izgubila sam svaku vrstu interesovanja, jer mi se sve samo kazalo. Međutim, negde u meni čar prethodne noći je ostala i dalje da tinja,a negde potajno sam želela da Beograd opet ućuti.
Splet okolnosti u mom životu je takav da ozbiljno mislim da sam mamac za zauzete muškarce. Neko vizuelno bekstvo koje im na prvi pogled izgleda tako bezgrešno. Ali negde se upecaju, pa me vrlo brzo počnu tretirati kao optičku varku. A veoma se lako da osetiti taj strah da učine nešto pogrešno odn. ne prodube poznanstvo ili, ne daj bože, zadrže pogled duže od tri sekunde. Jednostavno preventive radi, odmah se preseče potencijalni rizik od prevare.
To rade civilizovani ljudi.
Možda više puta dožive ljubav na prvi pogled (joj, ovo definisano kao ljubav na prvi pogled me tera na digresiju dužine naredna tri bloga, ali dobro ’ajde neka bude sad) koju što pre uguše. Civilizovani muškarci svoje duge veze drže kao vinsku čašu. Pravilno, a ne kao ja. Bez obzira na to koliko je ona zamuljana otiscima usled pogrešnog držanja, časa se na kraju uhvati za stubac kako red i nalaže.
Uvek me je zanimalo kako u muškoj psihi izgleda taj momenat koji predstavlja okidač da se prevara načini. Nikada i nisam volela muškarce koji varaju. Iako sam ubeđena da to rade oni koji nisu zadovoljni svojim vezama, nažalost, sve više slušam o idealnim brakovima i vezama u kojima muškarci varaju. Kažu da i dalje vole svoju lepšu polovinu, a na pitanje zašto su onda varali uglavnom nemaju odgovor. Hm, pa jedino bih u tom slučaju pretpostavila da su se vodili nagonima, te to da stvarno vole svoju ženu/devojku i može da pije vodu. Ipak, nemogućnost kontrolisanja nagona je ono što karakteriše primitvnu osobu, a mislim da u 21-om veku nema ničeg goreg od toga.
Hoćete li da Vam kažem nešto najiskrenije?
Nikada se ne bih upustila u aferu sa zauzetim, ali... uvek ću poštovati muškarce koji me smatraju optičkom varkom. Možda ću ih potajno tokom života upravo zbog toga mnogo više želeti. Ili ću bar želeti muškarca koji će na isti takav način tretirati našu vezu.
Poseban je bio onaj osećaj sutradan. Kao da sam mogla sve, a nisam ništa. U mom sećanju sve je bilo neuobičajeno. Sećam se da je Beograd ćutao a ja, zakleti fan sudbine, nisam verovala u nju već u sopstvene postupke i krojenje iste. Ali vidite, kako-tako sudbina je našla put do mene; kako-tako Beograd je progovorio iako niko od nas reč nije rekao. Nije bilo potrebe, jer mi... mi smo civilizovani ljudi.
No comments:
Post a Comment