Zaljubiću se (malo) sutra

Živim u ubeđenju da je zaljubljivanje mukotrpan proces. Verujem da osim psihičkih ostavlja i fizičke posledice. Rešila sam da mi ovoga leta to ne treba. Treba mi dopadanje. Prema muškarcima, zabavi, moru, vinu i svemu ostalom što vreli dani donose.

Da odmah pojasnim da je zaljubljenost jedno, a fatalna privlačnost koju tako volim i za koju sam se ovog leta odlučila drugo. Zaljubljenost je lagana, ona vam daje one leptiriće u stomaku ili što bi u Seks i Gradu rekli Za Za Zu osećaj. A fatalna privlačnost je ono kad se noge odseku, kada neki strah obavije vaše telo, a u stomaku osećate sve samo ne leptiriće. Fatalna privlačnost je ono „ma nek ide život“. Da, definitivno mi treba neka frka koja će me preseći.

Ali leto je našlo način da me zezne. U moru mojih planova neočekivano je stigla sms poruka koja mi je najednom vratila osmeh na lice. Sasvim običnog sadržaja, ulila mi je neka čuda u stomak. Ne opterećujući ga, ti neki leptirići lagano su leteli. Osećala sam se tako slatko, a da sam ih mogla videti verovatno bi imali šarena krila. Bilo mi je fascinatno kako mi nešto tako malo i beznačajno može vratiti osmeh na lice. Na sreću, oni žive samo 24 sata, tako da se ovaj neplanirani izlet u Butterfly Land ubrzo završio.

To je ok, jer on čak i nije moj tip. Ne dešava se ništa vredno pomena. Ne razmišljam preterano o njemu.

(jun ’11)

***

Posmatrala sam parove u svom društvu. Niko, ali ama baš niko od njih nije započeo vezu u stilu fatalne privlačnosti odn. strastvene zaljubljenosti koja nastaje na prvi pogled. Kamoli u stilu „ne možemo jedno bez drugog od prvog dana otkako smo se sreli“. Ma jok! Sve je to nekako neprimetno dolazilo na svoje. Mic po mic i bum! Evo ih svi u srećnim vezama.

Prvi par se družio tri godine pre nego što su i zvanično postali par.

Drugi je malo falilo da ne nastane. Koliko se on mučio da je osvoji, toliko se ona nije dala. Jedva mu je pružila priliku, pa vremenom zaljubila.

Ovi treći su odugovlačili godinama dok im se zaljubljenosti nisu uskladile, a evo ih sad u braku sa sve detetom.

Nisam mogla, a da ne shvatim ono očigledno. A to je da zaljubljivanje ne nastupa teatralno. Mislila sam da ono istog momenta trese i pomera čitavo telo. Valjda dugo nisam bila istinski zaljubljena pa mi se čini da sam taj osećaj i zaboravila. Nije zaljubljenost kao vožnja bicikla da se uvek pamti. Biti zaljubljen je nešto što se iznova i iznova uči. Nešto što puštamo da se desi. Da li ćemo se zaljubiti zavisi samo i isključivo od nas samih.

Svratila sam u onaj restoran gde ga često srećem. Njega, Fatalnog - ne dečka koji mi uliva aktuelne leptiriće. Svratila sam baš na ono mesto gde se često oduzmem, prepadnem, ostanem bez reči kada ga vidim. I tako godinama on pomera i trese moje telo. Nešto se fatalno preseče u meni svaki put kada ga vidim. Izgubim kontrolu nad sobom i svojim životom, a često verujem da bih bila u stanju da mu se prepustim da sa mnom radi šta mu je volja. Ne mogu da kažem da je to zaljubljenost. A nije ni puka dopadljivost. Neću da obezvredim jedan tako opasno divni osećaj. On je ipak... sasvim moj.

Međutim, nekada mi ga je sasvim dosta.

Upravo zato sam rešila da poručim salatu, jer shvatam... zaljubljenost je kao salata, zdrava i lagana. Fatalna privlačnost kao pasta, puna ugljenih hidrata posle kojih se osećate malaksalo i tromo. A ja priznajem da sam nekako uvek više volela pastu nego salatu.

Kažu da Za za zu osećaj kada ste zaljubljeni mnogo duže, ali slabije pomera vaše telo, dok je privlačnost jača, ali dosta kraća. Kao i pasta, ona utera lažnu sitost nakon koje ogladnite brzo. Da, definitivno ću probati salatu i neki novi vid energije.

Dok sam jela tu divnu salatu shvatila sam da se dugo nismo ni videli ni čuli. A onda sam na momenat zaboravila i kako izgleda. Nasmejala sam se i osećala rasterećenost bića, toliku da me ni Fatalni svojim ulaskom u restoran ne bi uznemirio.

I evo, sada me nervira ovaj naslov - state of mind s početka leta (uključujući i zagradu). Neću da ga menjam. Neka. Neka stoji namerno kao podsetnik na to kako se zaljubljivanje ne može kontrolisati. Kao hronična bolest ono napreduje protiv naše volje.

Ali, za razliku od bolesti ovde ne važi ono „Bolje sprečiti nego lečiti“. Ako osećate čudne simptome, ne jurite kod Hausa. Pustite, prepustite se. Dajte vremena da se definiše i napreduje. Ja puštam ovaj neki osećaj, ne znam još uvek tačno šta je, ali... valjda se ništa loše neće desiti.

(avgust ’11)

Cosmopolitan.rs

Beograde, ućuti!

Osećala sam se kao da nisam u Beogradu. Rasute svetiljke koje su visile sa grana drveća davale su gradskom kafiću atmosferu morskog beach bara. Nešto se osećalo u vazduhu. Ja to zovem jednom od ONIH noći.

To je ona noć po kojoj ćete pamtiti čitavo leto. Nenajavljena i spontana, ona će definisati vaše leto. Dakle kad god ga se setite, setićete se prvo te večeri, eventualno još nekog dana na plaži ili izleta van grada i sladoleda od voljenog ukusa.

Međutim za razliku od onih trenutaka čije vrednosti niste svesni dok proživljavate, ovih itetako jeste. Uživate u toj čari direktno i with undivided attention, jer znate da traje samo sada i ko zna kad opet.

Ispijale smo vino za šankom kada je prišao i zamenio mi vidno od otisaka prstiju prljavu čašu. Bila je to ona najveća vinska časa pa je zbog veličine bilo nemoguće držati za stubac. Po izrazu njegovog lica mogla sam zaključiti da mu je moj pokušaj prikrivanja srama nekim nedefinisanim smeškom bio simpatičan. „Kakav prvi utisak...“, pomislila sam.

Inače pazim na prvi utisak koji ostavljam. To mi je kao ljubav na prvi pogled. Ili se desi ili se ne desi. Nemam ja nešto strpljenja za dalje i dublje istraživanje ljudi i njihovog ponašanja. Malo površno do mene, ali... kako sam starija sve više cenim sopstveno vreme, pa je to to valjda.

Nekada, baš retko, Beograd se utiša. Prestaje da pridikuje i morališe. Ovo je bila ta noć. Osetila bih kako utičem na ljude i kako svojim pogledom izazivam kontakte. Ne, to nije (lažno) samopouzdanje. To je samo nalet jedne noći kada je Beograd na odmoru. Upravo sam tada i primetila da sam mu privukla pažnju. Izgledao je kao da ga zanimam, ali se jednostavno negde u dubini sebe kontrolisao i kanalisao energiju umesto pogleda na mene na neki čudni govor tela koji je otkrivao koliko se nelagodno oseća. Kao malo dete, učinio mi se slatkim.

Čujem ja potom gradske priče. Ima devojku sedam godina. Kako volim da znam ko je to privukao moju pažnju, čisto informativno sam se i za ovo raspitala. Kada sam čula za devojku izgubila sam svaku vrstu interesovanja, jer mi se sve samo kazalo. Međutim, negde u meni čar prethodne noći je ostala i dalje da tinja,a negde potajno sam želela da Beograd opet ućuti.

Splet okolnosti u mom životu je takav da ozbiljno mislim da sam mamac za zauzete muškarce. Neko vizuelno bekstvo koje im na prvi pogled izgleda tako bezgrešno. Ali negde se upecaju, pa me vrlo brzo počnu tretirati kao optičku varku. A veoma se lako da osetiti taj strah da učine nešto pogrešno odn. ne prodube poznanstvo ili, ne daj bože, zadrže pogled duže od tri sekunde. Jednostavno preventive radi, odmah se preseče potencijalni rizik od prevare.

To rade civilizovani ljudi.

Možda više puta dožive ljubav na prvi pogled (joj, ovo definisano kao ljubav na prvi pogled me tera na digresiju dužine naredna tri bloga, ali dobro ’ajde neka bude sad) koju što pre uguše. Civilizovani muškarci svoje duge veze drže kao vinsku čašu. Pravilno, a ne kao ja. Bez obzira na to koliko je ona zamuljana otiscima usled pogrešnog držanja, časa se na kraju uhvati za stubac kako red i nalaže.

Uvek me je zanimalo kako u muškoj psihi izgleda taj momenat koji predstavlja okidač da se prevara načini. Nikada i nisam volela muškarce koji varaju. Iako sam ubeđena da to rade oni koji nisu zadovoljni svojim vezama, nažalost, sve više slušam o idealnim brakovima i vezama u kojima muškarci varaju. Kažu da i dalje vole svoju lepšu polovinu, a na pitanje zašto su onda varali uglavnom nemaju odgovor. Hm, pa jedino bih u tom slučaju pretpostavila da su se vodili nagonima, te to da stvarno vole svoju ženu/devojku i može da pije vodu. Ipak, nemogućnost kontrolisanja nagona je ono što karakteriše primitvnu osobu, a mislim da u 21-om veku nema ničeg goreg od toga.

Hoćete li da Vam kažem nešto najiskrenije?

Nikada se ne bih upustila u aferu sa zauzetim, ali... uvek ću poštovati muškarce koji me smatraju optičkom varkom. Možda ću ih potajno tokom života upravo zbog toga mnogo više želeti. Ili ću bar želeti muškarca koji će na isti takav način tretirati našu vezu.

Poseban je bio onaj osećaj sutradan. Kao da sam mogla sve, a nisam ništa. U mom sećanju sve je bilo neuobičajeno. Sećam se da je Beograd ćutao a ja, zakleti fan sudbine, nisam verovala u nju već u sopstvene postupke i krojenje iste. Ali vidite, kako-tako sudbina je našla put do mene; kako-tako Beograd je progovorio iako niko od nas reč nije rekao. Nije bilo potrebe, jer mi... mi smo civilizovani ljudi.

(Cosmopolitan.rs)

Gospodine... Big?

Jako su mi zanimljive devojke koje svog dečka zovu Zverka. Mislim, primetili ste valjda da svaka ima svog Zverku?

Bez obzira na to da li je on debeo, mršav, ćelav, nosi šuškave trenerke kroz grad, odelo ili krokodilske cipele - nebitno kakvu sličnost ima ili nema sa onim iz serije, svaki je Zverka. Svaki je večna ljubav, pa čak i kada postoji sledeći uvek će onaj prethodni biti Zverka, bar neko vreme dok ga grad bude izbacivao na svakom koraku, a zatim će ga smeniti zaborav te zvanično titulu dodeliti tom novom. Iako sam jedan od najvećih fanova serije, nekako se nikada nisam pozabavila svojim Mr. Big-om. Da li da upadnem u kliše, pitam se, pitam.

Odmah da vam kažem, ja ne znam ko je moj Mr. Big. Ne zato što ima više kandidata, nego mi malo nisu jasni kriterijumi po kojima ću odlučiti.

Mr. Big treba da predstavlja nekoga ko je obeležio vaš ljubavni život na neponovljiv način kojim uvek i svuda utiče na vaše emocije, sa kim god da ste. Dakle on je zemljotres koji i kada ne udara u epicentar vašeg srca nađe način da ga osetite.

Razumeli smo se.

Dok kucam ovaj tekst ide mi pesma od Ališe Kiz „Love is blind“. Nisam nepopravljivi romantik, već je Ališa jedina pevačica uz čiju muziku mogu da pišem. No, zanimljiv momenat primetih u pesmi „And all of my friends think I’m crazy for loving you“.

Pogodak!

Ako će moj Mr. Big predstavljati opštenarodno prihvaćenog gospodina Zverku, recimo da bi ovo bila prva sličnost srpskog sa onim iz serije. Valjda bi tako trebalo, on je jedan od onih likova koji nisu baš dobar izbor, zar ne?

Hm, pa ako se po tome ravnam imam par kandidata za gospodina Zverku. Muškarci zbog kojih sam dolazila u situacije da nemam kome da patetišem, jer više niko nije hteo da me sluša. Nerealne priče o još nerealnijim, pa i ako su barem malo realni, pogrešnim ljudima. Da se ne lažemo, svaka je devojka onda imala minimum dve, tri Zverke.

Ali oni zaista i jesu Zverke. U određenim periodima života svakako u bukvalnom značenju. Danas drugačije gledam na to ali tada, konkretno u centru zbivanja mojih zaluđenosti, svaki je bio Zverka svog vremena.

Dok sam izvodila statističke podatke iz svoje glave i pravila neku paralelu situacija koje bi se mogle opisati kao dostojne Mr. Big-u, uvidela sam da su Zverke u mom životu bile prolazne. Bili su u priči dugo koliko i beogradska košava - dovoljno jaki da ostave trag, a opet samo sezonski.

Nije to bilo to.

Ališa Kiz i dalje peva, ali sada drugu pesmu „Through the shake of the earthquake I will never fall, that’s hot strong my love is“.

Pogodak!

Opet ja o zemljotresima, ali upravo je to ono što razlikuje gospodina Zverku i gospodina Velikog.  Čini mi se da sam konačno ušla u srž Mr. Big-a.

Upoznala sam ga pre pet godina. Ne baš slučajno, jer sam provocirala susret danima unazad. Sećam se da me je samo to njegovo izgovoreno „Ćao“ uzdrmalo više nego Fukušimu. A on mene i dalje zove „Mala“. Ipak taj karakter i stav po kom je poznat i u koji sam se zaljubila onomad je ono nešto zbog čega ću i pored nekog drugog osećati zemljotrese najviših stepena Rihterove skale.

Zimus smo večerale u jednom restoranu. Sedela je nasuprot mene i povikala „Tara, evo ga, ulazi“. Najednom sam se skamenila, u nemogućnosti da se pomerim, rezonujem, bilo šta uradim. Isti onaj osećaj kao kada se probudite usred sna, svesni da ste budni i naređujete svom telu da načini pokret, ali ono vaš ne sluša.

Nije me video i seo je dalje od mene. Kada sam se nakon par minuta konačno malo opustila i došla k sebi, videla sam ranicu na svojoj ruci. Ranicu od nokta koji sam sebi zarila u ruku.

Čudan je ovaj grad, uvek nađe način da mi ga izbaci pred oči baš onda kada ne treba. Kada možda postoji neko drugi, kada sam možda srećna, kada konačno ulazim u onaj period gde intenzitet mojih osećanja prema njemu slabi. Baš tada, on samo prozuji pored mene i nekako sve uzdrma.

Kada kažem prozuji, mislim bukvalno. Retko se čak i sretnemo licem u lice. Naravno ja sam ta koja ima poseban radar da ga i ispod kacige primeti. Jednostavno mi ga život prikaže na najsuludije načine, dovoljno da me podseti.

Ako neko ima toliki uticaj na mene, da li je on gospodin Veliki?

Setimo se i da priča o originalnom Mr. Big-u nikada nije bila bajna i sjajna. Zato ne znam da li bi on to trebao da bude. Možda.

Izabrala sam svog gospodina Velikog. Da, jer kao svaka žena i ja imam jednog. A da li je on Mr. Big Love ili Mr. Big Crush, vreme će pokazati.

Iskreno, kada sam počela da pišem ovaj tekst osećala sam se kao najveći kliše na planeti. Pišem o Zverki, čuj novosti. Ali sada kako sam ga polako privela kraju, ne osećam se kao kliše ako ga nazovem Zverkom ili gospodinom Velikim, jer sada znam ko je Zverka, a ko Veliki.

Da li će kroz moj život proći još puno Zverki, ne znam. Ali da je samo jedan gospodin Veliki... to je absofuckinglutely tačno.

(Cosmopolitan.rs)

Vezivanje i odvezivanje čvorova

Hodajući gradom u letnjim sandalama takvo mi je i bilo stanje uma. Otvoreno, spremno da gazi po nekom novom terenu, željno adrenalina i svega onoga što krasi leto. I bilo je nagoveštaja da će biti tako. Bilo je udobno i komforno, kako u sandalama tako i u životu.

Ima nešto u prećutnom flertovanju. Nekada mi se čini da to niko oko mene ne shvata, pa samim tim i da umišljam nešto što ne postoji. Zaista, dugo je tako. Međutim ovoga leta nije više bilo samo prećutno. Postalo je zanimljivo igrati igrice ne samo pogledom, već i rečima. Ipak jedno je ostalo isto. Sve se dešavalo u prolazu.  Malo drugačije zato što smo se sada telepatski prizivali i izazivali susrete i flert. Ali kako svaki prolaz ima svoj početak i kraj, i dalje sam se nadala onom sledećem nivou kada ćemo izaći iz njega i preći na drugi nivo poznanstva. Posebno ovog leta.

Inače, nisam je nikada videla, ali kažu da ona postoji. Lakše mi je kada još uvek nemam zvaničnu potvrdu, odn. susret kada ću videti da ona postoji. Zato i flertujem. I zato mi je udobno u tom prolazu. Ko zna šta me čeka kada izađem iz njega. I kakva saznanja.

Neki ljudi nas privlače samo u određenim fazama. Privlače nas kada ne znamo ništa o njima, kada maštamo, kada ih srećemo i presrećemo, kada flertujemo sa njma, kada osetimo njihov pogled na sebi dok idemo ulicom. Onda kada nam se dovoljno približe, približiće i određena saznanja koja će fantaziju o njma uništiti. Nećemo ih više nikada gledati istim očima i izgubićemo čar udobnosti leta.

Sve ja to znam, sve. Zato namerno ne dozvoljavam da mi se približi dovoljno blizu da vidim ono što negde već i znam. Ironično ovog leta hodam po najtanjem ledu u svom životu. I to u letnjim sandalama.

Postoji još neko. Nije u pitanju usputni flert prožet susretima u prolazu. Ovo je nešto sasvim drugo i sasvim realno. Nešto što pristaje devojci mojih godina i očekivanja. Pomislićete da me upravo zato što je dostupno i odbija. Međutim nije tako. Nije nedostupno zato što tu postoji neko drugi, niti zato što ja to ne želim. Želim, zaista želim da konačno imam nešto što se u modernom društvu zove „normalna veza“. A želi i on. Negde postoji problem. Negde postoji onaj nevidljivi kvar koji koči naše želje, očekivanja i sve ostalo. Oboje imamo taj kvar negde duboko u sebi. Zato smo se i pronašli, delimo isti problem ali i manjak iskustva u rešavanju istog koji nadjačava svaku želju.

Po prvi put posle dužeg vremena nalazim se ispred izbora. Konačno postoje neki ljudi koji okupiraju moju pažnju i koji dele neke iste osećaje kao i ja. Doista deluje kao širok izbor koji sam suzila na upravo njih dvojicu. Deluje kao letnja udobnost. Deluje kao da sve od mene zavisi.

Počela sam da razmišljam o kvarovima i problemima. Onima koji nas koče da nastavimo dalje, onima koji nas i dalje teraju da živimo u šarenoj laži, onima koji nam ne daju mira i koji nas kao senka prate tokom života, a ako ih se ne rešimo nikada nećemo biti srećni.

Ima to veze sa očekivanjima odmah da vam kažem.

Ima to veze za vezivanjem i odvezivanjem.

Ima to veze sa strahovima.

Tip iz prolaza se čvrsto vezao i stvorio dugogodišnju udobnost, koju ponekad voli da zameni cipelama koje su broj manje samo zato što su mu trenutno lepše. Kako lepota nekada boli, on se vrlo brzo vraća u stanje udobnosti iz kojeg, kada malo bolje razmisli, ne želi da izađe. Ne želi da se odveže.

Tip koji je realan, ima onaj isti problem koji oboje delimo. Problem vezivanja. Strah od udobnih cipela. Kao što sve što je lepo kratko traje, isto se tako boji da će se udobne cipele brzo raspasti. Boji se nekvaliteta.

I kakav je izbor na kraju? Između vezivanja i odvezivanja?

Čvor.

Negde tamo je veći problem od vezivanja i odvezivanja. Problem pogrešnih izbora. Mi devojke često loše procenimo i suzimo izbor na neke pogrešne ljude. Tek tako izbacimo onog trećeg koji je možda najrealniji i ne pati ni od jedne vrste pomenutih problema. Možda bi nas onaj treći usrećio više nego bilo ko. Možda bi nam hodanje u tim cipelama bilo na početku neudobno dok ih ne razgazimo kada postaju onaj omiljeni par? Da, jesu nam one šarenije cipele zanimljivije i udobnije u prvi mah, ali kada se napravi žulj neće postojati dovoljan broj flastera koji će ublažiti problem.

I dalje sam hodala udobno u svojim sandalama negde daleko u svom umu svesna da su moji izbori tako slatki, a tako pogrešni. Hodala sam preokupirana problemima vezivanja, odvezivanja i čvorova koji usled toga nastaju. „Zašto jednostavno kada može komplikovano?“ – odgovaram svom razumu koji odbijam da slušam. Njemu u inat svesno sam želela da suzim izbor na dvojicu pogrešnih.

A onda u Pop Lukinoj ulici na onom istom mestu, na (Bermudskom) trouglu koji deli semaforom dve uličice desila se ama baš ista stvar kao i prošle godine. Moje udobne letnje sandale su se otkinule i pukle.

I tek tako, ostala sam bosa na sred ulice.

(Cosmopolitan.rs)

Leto ide, kako si mi ti?

Znala sam čak i koju ću pesmu da pustim pre nego što počnem da pišem. Onu uz koju smo se upoznali. Zatražio mi je upaljač, a ja sam odmahnula rukom i zamolila da mi ne dosađuje dok ide omiljena pesma. Nisam ni videla kako je odreagovao. Međutim završilo se veče površnim poznanstvom i razgovorom o politici...

Da, sećam se da sam pričala o ratu devedesetih na sred crnogorskog primorja u četiri ujutru. Sutradan kada smo se sreli u prodavnici, išla je ista pesma. Pritom jako glupa pesma, ali to sada nije bitno. Upitao me je da li sme da mi se obrati. Trezna, nisam znala šta da odgovorim u odrpanoj majici, umršene kose, vraćajući se sa plaže. Da li da se nasmejem? Šta da radim? Na svetlosti sunca koje zalazi najednom nisam imala dovoljno samopouzdanja ni da uputim reči pozdrava, a kamoli elaborata koji sam ispričala prethodne noći.

Jedno veče smo sedeli na terasi, iako je bilo izričito rečeno da nikoga ne dovodimo u apartman. Pričali smo, slušali istu preglupu pesmu i jeli Romansu. Ironično, a ni ne volim taj keks. Verovatno sam bila geopoetski nastrojena, a o dolasku u Beograd nisam ni razmišljala. „Lako ćemo!“ – slogan svakog letovanja i uvek isti odgovor na pitanje „Kako ćemo kada prođe leto?“ - bio je i ovde prisutan. Sećam se o tome nismo puno ni pričali. Zašto bi, kada je sve bilo tako lako? Vreme divno; Zvezde na nebu; Romansa na stolu. Mmm, i cigare, te divne cigare, koliko smo samo uživali u njima.

Ostavila sam duvan pre sedam meseci. Osećam se ponosno i zdravije. Ne znam kako zdravije, možda u onom psihičkom smislu da mi je sada griža savest konačno na mestu. Nikada za ovih sedam meseci nisam imala krize, zapravo jesam... ali neke druge vrste. Falila mi je cigara kao vrhunac sreće. Kad god sam srećna i uživam u tome, zafali mi cigara kako bi moja sreća bila potpuna. Ne mogu da shvatim zašto. Zamišljam kako uz čašu dobrog vina uvlačim dim duboko u pluća, dok mi tanka cigara krasi ruku. Međutim moj karakter je sada dovoljno na mestu da to ne dozvoli.

Pozvala me je da idemo na more. U isto to mesto gde smo uživali u cigaretama i Romansi par godina pre. Osetila sam blagi adrenalinski šok. Poželela sam da dograbim telefon istog trenutka i upitam ga hoće li biti tamo. A onda su mi rekli da to ne radim. Da nema svrhe. Složila sam se sa tim, ali i sa idejom da tamo letujem i ove godine.

Izazvana sam da sve ponovim. Svesna da nikada neće biti isto, želim. Iako nisam ista osoba kao tada, iako se zapravo ne poznajemo više, sigurna sam da oboje i dalje pamtimo onu glupu pesmu. Želim.

Skoro sam se našla za stolom sa ženom koja je psihoterapeut. Kada sam je upitala kojim se metodama služi tokom terapija, morala je da uguši moju znatiželju od koje nije mogla normalno da pije kafu i rekla da stavimo na papir sve ono što želimo u životu. Sve, počev od idealnog dana. Gde se budiš, pored koga, na koji posao ideš, kada se vraćaš, da li kupiš dete iz vrtića možda, kako ti izgleda stan, soba, pa čak i kupatilo, šta si obukao itd. Sve stavi na papir, a onda posle 15 minuta pogledaj šta si napisao. Videćeš da zapravo pola tih stvari ne želiš ispravljajući ih, škrabajući. Dodavaćeš nove, škrabaćeš opet i sve tako dok ne dođeš do idealnog dana. Na taj način ćeš preispitati šta je ono što zaista u životu želiš, jer dosta nas nije svesno toga. I to je tačno. Fokusirala sam se na ostajemo-dok-imamo-para broj dana i preispitala sebe šta u toku njih želim. Sve sam škrabala, od usluge u omiljenom restoranu, do apartmana koji merkam već godinama, ali jedno nisam preškrabala. A to je taj susret i ono što će posle njega uslediti.

Kažu da sudbinu moraš uzeti u svoje ruke. Doduše, ja nisam sudbinu, već tastaturu. Otišla sam na njegov profil i samo što sam krenula da kliknem „New Message“, ugledala sam novosti na njegovom „Wall“-u (kojih retko ima). Ušla sam na aktivnost i ugledala sliku preslatke devojke ispod koje je pisao njegov komentar: „Najlepša si, draga moja“.

Nasmejala sam se, jer mi je bilo drago. Prvo zato što sam to videla tačno na vreme, drugo zato što je to doza realnosti koja mi je bila potrebna, treće zato što ima tako lepu devojku. Zaista. Znala sam da ima nekoga, rekao mi je još pre par meseci u toku razgovora. Ali nije izgledalo tako stvarno. Ni u jednom momentu pre, kao ovom sada.

Ne možeš imati sve. Cigara verovatno nikada više neće prijati mojim plućima kao tada. Romansa sigurno neće biti tako slatka. Verovatno nikada više ne bih mogla da slušam onu pesmu. Možda se i vreme pokvari. Poučena svojim željama morala sam se upitati, zašto je prošlost umesto da bude odskočna daska, ležaljka?

Zatvorila sam sliku, kliknula „Home“ i videla šta ima novo kod mojih prijatelja. Svi će letovati na nekim zanimljivim mestima, radujem se novim pričama koje ćemo s jeseni pričati.

Objavljeno na sajtu magazina Cosmopolitan.

Ne zovi me "Mala"

Nikada neću zaboraviti kako su sedeli u plićaku i cmakali se (cmakanje je ona “mnogo poljubaca u minuti“ vrsta poljubca) i negde u milisekundi uzdaha govorili jedno drugom “Kuco moj“ – “Maco moja“, dok najednom ona ne izgovori ono “Medo moj“. Hej, medo! Pa ako kuca i maca ubijaju seksualnu želju, onda je “Meda“ baca u zimski san. Gledala sam ih i divila se toj infantilnoj ljubavi koju bez blama pokazuju na plaži, a zatim se pokrila belom majicom ne bi li slučajno iko pomislio da ne daj Bože podržavam govor ljubavi. Govor infantilne ljubavi mi je toliko stran da kada ga čujem vidim hijeroglife koji lete po vazduhu. Shvatam ja sve, vole se ljudi ali blam, sram i sve ono što opisuje neprijatnost koju sam osećala dok su se te reči provlačile, je neprocenjiv. Možda se ja čak i dalje smejem dok hejtujem zoološki jezik parova, ali oni danas imaju dete i u srećnom su braku. Ok, uverila sam se da “Kuca”, “Maca”, “Međed” i ostali pripadnici životinjskog sveta predstavljaju neku vrstu poštovanja (kada se to izgustira počinje “Bebo“ era) pa pomislih kako ću eventualno nekada popustiti. Međutim kako godine prolaze shvatam da je tužno što ja i dalje to ne želim. To jednostavno nisam Ja, niti ću ikada biti – čak ni u smislu da ću nesvesno postati. No way, nek mi ovaj blog bude svedok.

Nedugo potom u nekom drugom fazonu skockana više nego za maturu stojim ispred njega čekajući da podigne glavu i konačno me ugleda. “’De si pile?“ – zapara mi uši do te mere da bih pre slušala pridiku drugarica o njegovim godinama. Ozbiljno, to bi bio Šuman za razliku od ovog loše upakovanog pop slatkiša. Kao da me je milion tuševa polilo hladnom vodom, dobila sam naglu želju da se nađem u krevetu slušajući Dina Merlina i njegove pesme tužne tematike o razlici u godinama. Ipak, iz kluba potmulo se čula “I need a miracle”, što takođe nije bilo daleko od istine.  Znate nekada je teško razaznati kada se nekome zaista sviđate i kada je taj neko samo ljubazan. Godinama nisam čitala ono što je bilo očigledno. Nisu bili hijeroglifi, već jasna abeceda koja je pisala reči “Pile”, “Dušice” i “Mala” meni ispred nosa. Onog nosa koji nije uspeo da namiriše kako bi drugarica Dijana rekla, “Kćeri moja“ jezik. Uvek sam mislila da nismo zajedno zato što mi se neće, a onda sam shvatila da neću više da se igram tako (uostalom on neće nikako).

U isto vreme na drugoj strani grada putem sms poruka odvijao se neki treći jezik, dosta očigledniji. Ipak zanimljivost ovog jezika jeste da se ni malo nije naslućivao. “Dopisujemo se mi tako, o faksu, učenju, životu kad op, pojavi se ono ’Guzo’ u sred poruke – Otkad smo mi na Guza?!“ – pomalo uvređeno nam je ispričala ovu priču, koja je posle tužne “Kćeri moja“, bila doista simpatična, štaviše smešna i relaksirajuća. Ok, jeste da je tok poruke promenio svoj žanr i dobio novi podžanr u vidu seksi jezika, ali da se ne lažemo “Guza” je daleko pristojnije i naivnije od “Ribo” ili “Mačko”, a plus dobiješ kompliment da imaš dobru guzu, zar ne? Naravno uvek se sa ženske strane malo mora odglumiti blaga uvređenost ne bi li se tok priče vratio u pravi smer pre nego u osnovnom žanru postane čist jezik seksa. That’s what ladies do. A ako ćemo još da sudimo po jednom tekstu koji sam pročitala, ti što vole da te oslovljavaju sa “Guza“ su po mišljenju autorke veliki zaljubljenici u Šekspirova dela, a navodno dobro poznaju i filozofiju, pa eto zašto im je tako lako da se sa obrazovnih poruka prebace na “Guzu”.

Prezirem one časopiske podele i psihološke analize muškaraca koje često veze nemaju sa životom. “Izgled njegovog penisa otkriva karakter“, “Kako se ophodi prema pertlama na patici tako će se ponašati u braku“ – ok, nisam se ni zalaufala već mi je dosta. Ne verujem vam ja u te idi mi – dođi mi momente kao presudne za budućnost veze. Verujem u poštovanje muškarca prema ženi koje svakako mnogo dublje oslikava njihov odnos, verujem u one sitnice i sitne gestove koje nesvesno prikazuju to poštovanje. Jebiga verujem u džentlmene i one koji to nisu. Verujem u spontanost iz koje proističe tepanje, pa tako možda u srećnoj vezi i “Guza” i “Mačka” dobiju prihvatljivije značenje, jer nekada i ono najslađe i najpoželjnije “Srce”, “Srećo”, “Ljubavi” vrlo brzo može prerasti u okrutno vređanje.  Onda vi sve koje ste u srećnoj vezi, a smetaju vam guze, pilići, kuce i mace kao nadimci, bolje ćutite i čuvajte svoje “tepačke titule“, ako su iskrene i pune ljubavi.

Na kraju svega, negde sam ubeđena da je način na koji nam neko tepa jedina časopiska podela koju ću prihvatiti, jer jednostavno tu i nema neke filozofije; tepanje je vid komunikacije vrlo otvorenog značenja koja pokazuje nečije namere i ozbiljnost vašeg odnosa. Onda nisam mogla, a da se ne zapitam kako bih volela da mi tepa? Ma… bitno je samo da me ne zove Tara.

Koji je tvoj Keri Bredšo momenat?

Ne, nisam alkoholičar, ali dobila sam snažan poriv da odem do diskonta po Smirnoff Ice. Dok sam među lepezom flaša raznoraznih pića tražila onu nižu, boje leda, sa crvenom etiketom, u pozadini se čula naslovna numera serije “Seks i grad”. Dok sam nesvesno uživala u njoj, obavijao me je talas zbunjenosti, pošto mog omiljenog pića nije bilo na vidiku. U muzičkom momentu kada bi na ekranu televizora Keri polio autobus, isto tako sam se zbunjeno okretala tražeći piće, a onda prasnula u smeh. “Imala sam Keri momenat“ – pomislila sam. Ok, ne u Njujorku, ne na ulici, nije me polio bus, ali dobro, to je to – Keri Bredšo momenat br. 1.

Tako sam, u duhu ponovnog emitovanja serije “Seks i grad“, odlučila da napišem još jedan tekst (da mi je za svaku reprizu bio po jedan…). “Pa ako narodu nije dosadno da gleda seriju po stoti put, valjda mu neće biti dosadno ni da čita o njoj” – glasno izgovaram dok počinjem da kucam. Već sam pisala o tome ko su srpske Keri, Miranda, Samanta i Šarlot, ali sada ću se fokusirati samo i isključivo na Keri. Iako sam vrlo dobro svesna da je fenomen Bredšo odavno prežvakana tema, ne mogu da se oduprem osećaju da postoji onih par momenata kada se svaka devojka, htela to sebi da prizna ili ne, oseća kao junakinja sopstvenog “Seksa i grada”. Ja sam kroz jedan već prošla, pa hajde da popišemo te ostale famozne momente.

Keri Bredšo momenat br. 2

Kad god podignemo ručicu – na kojoj je igrom slučaja predivan veliki prsten – i zaustavljamo taksi, ne možemo, a da se ne osetimo kao da gazimo trotoar Njujorka, i da je onaj Stojadin zapravo žute boje i drugog izgleda. A tek je poseban onaj momenat samog ulaska u taksi, kada se osećamo kao dive i mislimo da su svi pogledi uprti u nas. Nažalost, nisu, baš kao što ni trotoar nije njujorški, niti je taksi žut. Ipak, probudile smo bar na kratko Keri u sebi.

Keri Bredšo momenat br. 3

Šta mislite, zašto je koktel Cosmopolitan tako popularan? Ako je vaš odgovor zbog ukusa, hm… nije tačno. Ako je vaš odgovor zbog propagiranja u seriji, hm… delimično tačno. Ljudi, oblik čaše, vaši prsti dok ga držite, elegancija i sofisticiranost, koja, baš kao i dok preskačete baru u cipelama, budi u vama Keri. Eto zašto volimo Cosmo.

Keri Bredšo momenat br. 4

Leto, centar Beograda, poznati prestonički kafić-restoran, vi u društvu svoje tri drugarice. Ne četiri, ne pet, već tri. Uživate u hedonističkoj večeri, zatim naručujete piće, pa malo desert, pa opet piće, pa onda krećete na koktele. Poznato? Onda se pripite družite i pričate priče koje su se dešavale prethodnih dana. Mislite kako ste bolje i od njujorške četvorke, ali dve reči – “seks” i “grad” – nijedna od vas četiri ne pominje. Zašto? Pa sama tema bi nametnula pitanje ko je Keri, a pošto vas tri sigurno tvrdite da jeste (uvek je jedna samovoljno Samanta i diči se time), došlo bi do propasti atmosfere i prekih pogleda.

Keri Bredšo momenat br. 5

Raskid? Čudna izjava beogradskog Zverke? To se, drage moje, zove “situacija“. Dakle, baš kao i u seriji, situacija je povod da se vaše drugarice m-o-m-e-n-t-a-l-n-o okupe kod vas (što se od njih i očekuje). Kao sa pravim metodološkim postupkom, isto se dešava i sa situacijom: prikupljaju se podaci, analiziraju, sortiraju, postavljaju hipoteze i pravi doktorski rad na zadatu temu. U tim momentima 99% je sigurno da ćete pomisliti na Keri i sreću koju i sama oseća što u životu ima pravu porodicu koju predstavljaju njene tri drugarice. Ali nećete biti jedina. Pomisliće i njih tri na “Seks i grad”, ali opet – nijedna to neće izgovoriti, jer će se prirodno nametnuti pitanje da li je akter baš vaše “situacije“ Zverka? Vaše drugarice će naći sve razloge da on to ne bude, potpomognute argumentima usled kojih će vaše mišljenje pasti u vodu, a vi to ne želite. Odgovara vam mišljenje da je Zverka. Inače, zanimljivo je da sve devojke žele da njihov muškarac bude Mr. Big, a retke su one koje požele Ejdana, na primer.

Keri Bredšo momenat br. 6

Prirodno, kupovina novih cipela. Momenat kada izlazite iz Alda, a u ruci držite onu simpatičnu kutija-kesu, okrenutu sa strane na kojoj transparetno piše “Aldo“ (ili gde ste već kupile). Kod kuće ćete dobro razmotriti gde staviti taj kraljevski par. Možda nemate cipelarnik kao Keri, ali čardak ni na patosu ni na plafonu, sagrađen od kutija cipela, podjednako greje vaše srce pri svakom novom spratu koji ga obogaćuje. Tada ni ne pomišljate na Keri, tada ste Keri Bredšo lično.

Keri Bredšo momenat br. 7

Kad smo već kod cipela, još je bitniji momenat – naravno - i kada ćete ih prošetati. Prvo po kraju dok ne uhvatite taksi (sad kad su ukinuli popust na poziv bićemo totalno kao u NY). E, a ako je padala kišica, u blagom trku ćete poskočiti preko malene barice, a Keri u vama rasplamsaće se brzinom svetlosti i nastaviti da živi kroz čitavo veče, izvlačeći najveću dozu samopouzdanja i harizme.

Keri Bredšo momenat br. 8

Kada dobijete pozivnicu za neki gradski događaj. Ne masovni, nego neki onako probrani, gde će biti dosta gradskih faca (pa samim tim i sebe svrstavate u istu sortu). Na sreću, društvena scena Beograda i jeste veličine Menhetna, stoga intrige, susreti i događaji nikada ne prestaju, što čini na svojstven način “Seks i Beograd“ scenografiju. A s obzirom na to da ste vi, baš kao i Keri, čuveni lokalpatriota, onda se i očekuje da budete jedna od manjih zvezda velikog grada, zar ne?

Keri Bredšo momenat br. 9

Jedno od onih večeri za koje volim da kažem da ga posvećujem sebi. Verovatno ga svi imate. To je ono kada ćete u casual izdanju prošetati do marketa, kupiti neko fino piće (htedoh ja to u momentu br. 1), spremiti grickalice i kupiti neki magazin. Veče stvoreno za analiziranje, razmišljanje i padanje novih tema na pamet, koje se kako-tako nekim mislenim otkrićem završi u telefonskom razgovoru sa drugaricom ili pak spotanim izlaskom. Evo, pokušajte, videćete da ćete do kraja večeri živeti sa novim teoretskim saznanjima o sopstvenom životu.

Keri Bredšo momenat br. 10

Ma o ovome nema priče! Svaka devojka koja ima laptop bar je jednom, koliki god (ne)talenat bila, pokušala da piše kolumnu. Nekako bi smislila prvu rečenicu, pa se onda u stilu Keri Bredšo zamislila i otpila gutljaj soka (ili uvukla dim cigarete). Samo što Keri za to vreme intenzivno razmišlja i analizira, a vi razmišljate i analizirate šta bi ona sada uradila. Tako da niđe veze sa Keri u suštini, jer na kraju, umesto da nastavite rečenicu, dođete do zaključka da ne znate da pišete. Ne brinite, ponovićete ovo još jedno sto puta, pa možda i ispadne neki tekst na kraju (šta mislite, kako su sve ove samoprozvane kolumnistkinje nastale).

E sad, pitam se, pitam… Zašto su najednom obični ženski momenti postali etiketirani kao Keri Bredšo momenti? Jer ipak, da se ne lažemo, devojke su sa istim samopouzdanjem dizale ruku za taksi, pile koktele, pisale kolumne i dosta pre nego što je “Seks i grad” bio u planu.  Šta je ono što je učinilo da lik koji je tumačila Sara Džesika Parker (Sarah Jessica Parker) postane vanvremenski?

Dokle ide ljudska opčinjenost njenim likom, svedoči i scena kojoj sam prisustvovala na ispitu iz predmeta Novinarstvo u štampi. Naime, koleginica je izvukla pitanje kolumna, i pošto je ispričala šta je imala o tome, profesor je upitao koje kolumniste poznaje i voli da čita. Koleginica je k’o iz topa odgovorila “Keri Bredšo“. Ne znam zašto, ali svu sramotu koju nije osećala ona – osećala sam ja.

Nesvesnost o činjenici da je Keri Bredšo samo jedna od fikcija televizijske industrije ne prestaje da me zabrinjava. Sasvim je u redu da se mi devojke palimo na fenomen “Seksa i grada”, samim tim i normalno da smaramo sa Keri Bredšo kad god stignemo, jer, pobogu – i momci imaju svoje junake, koji ih za života iznova i iznova inspirišu. Stoga je naša opsesija sa Keri Bredšo sasvim legitimna. Da, sasvim, ali sve dok umemo da razaznamo i povučemo granicu između stvarnosti i fikcije.

Mislim da je odgovor na moje gorepomenuto pitanje globalizacija i popularizacija serije koja prikazuje glavnu junakinju kao skup svih ženskih normi ponašanja i postupanja. Ako se bolje zamislimo, videćemo da dosta sređeniji život vodi Šarlot, pa čak i Miranda. I pored svih njih, devojke bi najradije da budu Keri, koja je stalno u nekim akcijama, životnim preispitivanjima i ljubavnim problemima sa Zverkom. Postoje devojke koje su svesne da nikada neće biti Keri, niti to žele. Postoje žene koje nisu dovoljno hrabre da budu Keri. Upravo zato što ne možemo biti Keri, u celosti svesne da je ona fikcija, poistovećivanjem sa delićima njenog života i određenim situacijama, ona na neki način čini alter ego svake žene. Zato mi devojke uživamo u tim malim usputnim momentima, u kojima naš alter ego proradi tako snažno, da nas pretvara u Keri Bredšo, i nemojte nam to oduzeti. Samo mi znamo kako je lepo biti Keri.

Do sledeće reprize…

Preuzeto sa Wannabe Magazina